Патроним означава да је презиме настало од оца (нпр. презиме Јовановић је настало од имена Јован на које је додат наставак „ов“ што означава припадност и на крају је придодат деминутивни наставак „ић“ што значи малени или млади).
Матроним означава презиме настало од мајке (нпр. презиме Сарић – у овом слчају ће на има само дода наставак „ић“)
Извор: Bojana Wiki PG
Већина породица у Србији носи презиме по неком од својих предака из 19-ог века. Узрок овој појави лежи у чињеници да су се презимена у Србији до друге половине 19-ог века мењала из генерације у генерацију, тако да је већина становништва носила презиме по имену оца.
Тако се дешавало да у једној кући три различите генерације имају три различита презимена. У то време, стара, родовска презимена била су махом у мањини. Године 1851. кнез Александар Карађорђевић је донео указ о непроменљивости презимена, чиме је у већој мери заустављен процес мењања истих.
Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je objavio na ruskoj televiziji da je Novi svetski poredak propao, tvrdeći da svet sada doživljava poslednje trzaje prema smrti elitističkog režima Putin je rekao za ruski kanal NTV da su pokušaji da se stvori globalistički Novi svetski poredak propali zbog buđenja ljudi širom sveta koji su spoznali podmuklu istinu o planovima elite.
Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je objavio na ruskoj televiziji da je Novi svetski poredak propao, tvrdeći da svet sada doživljava poslednje trzaje prema smrti elitističkog režima
Putin je rekao za ruski kanal NTV da su pokušaji da se stvori globalistički Novi svetski poredak propali zbog buđenja ljudi širom sveta koji su spoznali podmuklu istinu o planovima elite.
“Ovo je bio neizbežno. Pokušaji da se stvori unipolarni svet nisu uspeli. Mi već živimo u drugim vremenima. Rusija se uvek držala toga da mora poštovati interese drugih, dok smo u odbrani nas samih. Ovo je način kako ćemo graditi naše odnose s našim kolegama”, rekao je Putin u intervjuu prošle nedelje.
Predsednik je komentarisao zašto se Zapad često oglušuje na poziciju Moskve o rešavanju vojnih sukoba, na primer u ilegalnom bombardovanju Jugoslavije od strane NATO-a 1999. godine i rad NATO Saveza u Bosni i Hercegovini 1995. godine.
“Odgovor je vrlo jednostavan: samo se glasni glasovi slušaju … Situacija se menja. I mislim da to nije tajna da mnogi od naših partnera sada rade u skladu s međunarodnim pravom, jer se globalna ravnoteža postepeno vraća”.
U Minhenu na Konferenciji o bezbednosti (MSC) koja je održana 2007. godine Putin je kritikovao unipolarnost međunarodnih poslova koje su stvorile Sjedinjene Američke Države, i optužio Vašington da provocira novu trku u nuklearnom naoružanju, širenje NATO pakta u Evropi, koristeći silu jednostrano, bez mandata UN-a i za stvaranje neravnoteže na Blikom Istoku, što bi moglo dovesti do rasta ekstremizma.
U februaru 2016. godine, potpredsednik Evropskog parlamenta Alexander Graf Lambsdorff je rekao za Sputnik da su se neka od Putinovih predviđanja nastalih na toj konferenciji u 2007., obistinila.
Ruske vlasti su u više navrata kritikovale Zapad zbog zanemarivanja interesa drugih država i jednostranog delovanja a protiv principa međunarodnog prava, kao što je to bio primer u bivšoj Jugoslaviji, Iraku i Libiji, piše Novi svetski poredak a prenosi Dnevno.hr.
Можете ли нам набројати пар културно-историјских или верских споменика на Косову и Метохији старих неколико векова, а да су их саградили Албанци? Наравно да не можете јер тога нема. Чак и највећи албански национални херој, Скендербег је био Србин.
Чињеница је да је Ђурађ Кастриот (Скендербег), од деде Павла, оца Јована и мајке Војиславе Бранковић (ћерке Гргура Бранковића, унуке Вука Бранковића), рођени брат старијих Станише, Репоша, Константина и пет сестара Маре, Јелене, Ангелине, Влајке и Мамице.
Срби су своје темеље дубоко укопали у свету косовску земљу и све што је никло из тих темеља везали за небо.
Maнастир Грачаница подигнут је 1310. године на Косову. Видео је снимљен на Госпојину 1934. године.
У манастиру Грачаница свечано је обележено Успеније Пресвете Богородице, у народу познато као Велика Госпојина, храмовне славе манастира.
Прашњав, нестабилан и много оштећен видео, данас је рестауриран захваљујући Слађану Грујичићу из Сребренице.
У Србији 115.000 деце живи у апсолутном сиромаштву, док је додатних 30,2 одсто у ризику да падне испод линије сиромаштва, саопштио је УНИЦЕФ у Србији.
Само половина деце у Србији похађа предшколско образовање, а када су у питању најсиромашнија деца тај проценат је само девет одсто, односно, шест процената када су у питању деца из ромских насеља, наведено је у саопштењу.
Из канцеларије УНИЦЕФ-а су указали да је Србија, и поред промене ставова према деци са сметњама у развоју и инвалидитетом, и даље земља у којој су ова, а посебно деца са комплексним или тешким обликом сметњи у развоју, и даље искључена.
Подаци показују и да се готово 60 одсто девојчица из ромских насеља уда пре 18-те године живота, да само једна петина ромске деце похађа средњу школу, а 32 одсто младих можда неће моћи да се запосли.
Истовремено, из УНИЦЕФ-а оцењују да је у Србији у претходном периоду направљен значајан напредак у остварењу одредби Конвенције о правима детета, јер како је истакнуто, данас дете у Србији „има веома добре шансе да преживи прву годину живота, а готово 100 одсто деце има одличне шансе да похађа основну школу“.
Додато је да деца у Србији имају релативно добар приступ услугама, може да користи интернет и дигиталне технологије, док вероватноћа да ће наставити образовање износи 89 одсто.
Коментар Магацин-а: Деца у тешком положају, родитељи им све теже обезбеђују неопходне ствари за безбрижно детињство, а држава законима уместо да олакша живот породицама често додатно отежава. Пример „мајчнског“ односа државе према породици је иницијатива Маме су закон, које се месецима боре за бољи положај мајки у друштву. Њихова борба и небрига државе за њихове захтеве, најбоље осликава положај породице у Србији у којем највише испаштају нејнемоћнији, а то су деца.
Механизам је веома једноставан: под спољним притиском, уз запажену улогу западних амбасада, и уз обимну корупцију елита, уводе се закони којима се у име заштите породице, она растаче; када је породица као основна јединица економске производње уништена и кад су разорени односи мушкарца, жене и деце, они постају само појединци којима управља држава, односно корумпирана елита која не полаже рачуне свом народу него онима од којих новац стиже у виду тзв. помоћи, а то су – УН и ЕУ.
Наступајући у Београду и Новом Саду, на предавањима и семинарима које је организовао београдски Институт за европске студије, Баскервил је упозорио да се и Србија увлачи у мрежу глобалног тоталитаризма и да сарађујући са ЕУ морамо да будемо веома опрезни јер нису сви закони које препишемо из ЕУ на корист нашег народа.
Примера ради, у јуну ове године је ступио на снагу Закон о спречавању насиља у породици, који је, како је оцењено на једном од поменутих скупова, овластио социјалне раднике да буду оно што су до сада могле само судије и судови, а што за последицу има да се супружници без суђења, одбране и судске пресуде удаљавају из својих породица само на основу притужбе односно пријаве другог супружника, на основу одлуке социјалних радника.
– Ма колико то била добра превенција у случају реалног насиља, то је и добар простор за манипулацију. Толико, да постоје основе да се мисли како је закон тако и скројен, не да би заиста штитио од насиља, него да би послужио за насиље над породицом, за њено перфидно разбијање. Наиме, сва правосуђа на свету већ имају законе који кажњавају насиље, свако насиље. Зашто онда посебно уводити закон о породичном насиљу? Па, тај закон ради управо супротно- упропаштава породицу.
У вашем је законодавству само прекопирано оно што се већ ради у западној Европи и Северној Америци. Карактеристика тих закона је да дефинишу породично насиље веома широко: да би нешто било проглашено насиљем нема потребе за физичким контактом, то може бити увреда или и мање, и нема никакве везе са оним што насиље у класичном смислу значи.
Ови закони охрабрују супружнике да приликом развода износе лажне оптужбе и да на основу њих, један супружник, а то је најчешће отац, буде потпуно удаљен из породице. Не само разведен, него и раздвојен од деце. Последица примене овог закона није оно што би било нормално у случају насиља – месеци или године затвора, него уклањање супружника из породице, дома и од деце. Сврха је очигледна: удар на породицу.
Постоји и друга последица, системска, а то је да уведете систем у коме неко може да буде кажњен без правосудног процеса, презумпције невиности или доказа!
Како је то могуће од твораца либералног демократског Запада који формално заговара право на фер суђење? Зар осуда без суђења није једна од основних карактеристика тоталитаризма?
Јесте. То је тоталитаризам. Још једна важна одлика је то што тоталитаризам задире у приватни живот и његов најинтимнији део – породицу. Не постоји тоталитарнија ствар него да упаднете у нечији дом, растурите породицу и узмете децу. Ви више не управљате својим личним животом!
Ко управља?
Правни систем, односно социјалне службе под изговором заштите деце преузимају контролу над сваким чланом домаћинства појединачно. Пошто су се за то створили предуслови, тако што је ослабио традиционални морал и улоге фамилије, цркве и вере, у тај вакуум су угуране социјалне службе, иако оне немају адекватно и неопходно правничко образовање.
Каква је улога НВО сектора у стварању тих предуслова, али и у реализацији тоталитаризма у свим погођеним друштвима, па и у српском?
Добар део овога о чему причамо је идеолошки мотивисано радикалним идеологијама које промовишу разне невладине организације. А већина НВО и у Србији и другим земљама централне и источне Европе се финансира из фондација и од влада земаља западне Европе и Северне Америке. То су НВО које промовишу феминизам и радикалне сексуалне идеологије. Нису невладине, како се представљају, већ под утицајем других влада.
Којих конкретно?
Финансирају их ЕУ, влада САД – у чему посебну улогу имају амбасаде. Иза многих од поменутих мера стоји влада Норвешке.
Зашто циљано уништавају (српску) породицу као институцију?
Зато што она, баш као и религија и црква, служе да ограниче власт државе. Поменутим центрима моћи није довољно да имају лојалне политичаре у некој земљи већ морају да стекну контролу над понашањем људи. Зато према земљама источне Европе, где су још јаке хришћанске вредности, имамо непријатељски расположене медије и НВО. Пољска и Мађарска се опиру политици ЕУ, па видимо како се медији и разне НВО непријатељски односе не само према владама ових земаља, већ и према њиховим народима!
Вратимо се на улогу коју у свему томе имају амбасаде, укључујући ове у Србији…
Знао сам да је добар део Обамине спољне политике било „гурање“ ЛГБТ права. То се нарочито видело у именовању амбасадора. У Србији сам сазнао како су се ове директиве спроводиле у пракси, што је, наравно, недолично, јер посао амбасадора не укључује мешање у унутрашњу политику домаћина.
Како зауставити то мешање амбасадора у наше унутрашње ствари?
Морате њихов притисак учинити јавним, мора се сазнати да се то дешава. Американци се могу узрујати ако сазнају шта – односно како – ради њихова спољна политика. Американци подржавају промоцију слободе и демократије, али нису свесни које се вредности заправо промовишу. Једно је охрабривати демократију, а друго подржавати једну страну у унутрашњем сукобу земље домаћина – већина Американца би се томе противила. Као што им јесте засметало кад су сазнали колико је Обамина администрација преко спољне политике гурала сексуални радикализам и сексуална питања. На челу је била државни секретар Хилари Клинтон.
Сада је дошао Трамп. Морате да учините да се чује да вам сметају страни амбасадори и страни званичници који вам се мешају у унутрашња питања. Тада ће бити одговора!
Шта се може учинити да би се поправило стање настало досадашњим гурањем радикалних политика?
Морају се промовисати друге вредности, као што је породица и локална заједница, комшилук. Од тоталитаризма ће нас заштитити само интегритет породице, чињеница да постоји сфера приватног живота у који држава нема право да се меша, право родитеља да сами одлучују о васпитању и образовању деце. Исто тако, држава мора да поштује право човека да буде верник и ван своје куће.
Хилари Клинтон је рекла да деца припадају држави. Али, то није истина, држава не полаже право на нас, јер смо ми одговорни и другима, а не само држави. Одговорни смо Богу, народу, породици…
Кад су људи почели да игноришу Бога и веру, настао је вакуум, држава је постала Бог и отац, а на место религије су дошле секуларне идеологије: марксизам, феминизам, хомосексуализам итд.
Чиме оне служе тоталитаризму? Која је практична последица тих идеологија? То нису културе продужавања живота.
Прво, одузимањем права од породице и родитеља, контрола над децом се даје другима: влади, држави… хомосексуалним паровима.
Друго, у праву сте, последица је популациона контрола. Седамдесетих смо имали еколошку политика која је говорила да је потребна редукција популације, а сада имамо ствари као што је ЛГБТ.
Србија на путу ЕУ интеграција усваја законе који су део те агенде? Колико нас ЕУ заправо угрожава?
Морате се чувати! Активности ЕУ (али и УН) поводом сексуалних питања су много веће него што се о томе говори по медијима! Испод радара, под крилатицом људских права или једнакости и недискриминације, званичници ЕУ се јако много баве питањем породице, и – немајући уопште компетенције за то – уплићу се у ствари као што су породични закони и слично, иако би то требало да буде унутрашње питање држава чланица.
Породична питања су већи део онога што ЕУ ради. Ако хоћете да идете у ЕУ, морате да имате односе са њом. Узмите оно што ваља, али останите чврсти на прерогативима српског суверенитета и унутрашњих питања (а међу њима су и она која се тичу породице). То не спада у надлежност ЕУ, него Србије.
Погледајте како се боре Пољска или Мађарска. И морате да будете опрезни, јер ЕУ нуди добре ствари, као што је новац. Али, он онда постаје полуга којом се ЕУ меша у ваше унутрашње ствари. Тако федерална влада САД „заврће руку“ владама држава да раде оно што она хоће. Морате бити чврсти и одлучни да одбраните вредности које су важне за Србију.
Па ипак, у Србији и другим српским просторима је дуго наметана политика растакања нације и националног интереса уз – или кроз – јаке кампање за промовисање вредности глобализације односно за промовисање евроинтеграција и евроатлантских интеграција… а ту људи престају да првобитно буду припадници свог народа и себе прво виде као део неких мањих група која се боре за своја права, од сексуалних, па надаље… и тек у неки трећи, четврти план стављају народну припадност, вредности свог народа, односно своје земље…
Да, узнемирујуће је то повезивање људи у транснационалне групе које су дефинисане идеолошки. Имали смо претпоставку да је патриотизам деструктивни тоталитаризам и да изазива рат, иако су ратове у 20. веку изазвале транснационалне идеологије, бар колико национализам. Опасно је окарактерисати национализам и патриотизам као нешто што је лоше само по себи, јер се онда отварају врата транснационалним идеологијама, а оне, уместо да буду интегративне, доводе до – поделе друштава.
Зато сам почео да много више ценим националну државу. Не говорим о фанатичном национализму – фашизму, него о патриотизму, јер он као своје наслеђе нуди заштиту локалне заједнице, породице и појединаца од моћи државе и транснационалних организација. А то је важно јер у данашњем свету те транснационалне организације постају све моћније.
Да ли је опасност од нарастајуће моћи транснационалних организација тема за УН?
Те исте УН, кад се погледају њихове активности испод оног радара који бележи њихово заузеће за очување мира, често наступају непријатељски према породици. Под паролом развоја, УН иду у земље у развоју и у њима, слично као и у Европи, користе новац да би ослабили традиционалне вредности тих народа, њихову религију и друго. Чак праве такве развојне пројекте који растурају породице и раздвајају жене и децу од мушкараца. Имају програме – као што је и у Србији случај са, на пример, питањем породичног насиља, и имају пројекте, у оквиру којих издвајају жене и дају им новац са директним циљем да маргинализују, одстране мушкарце и поделе породицу.
А погледајте Запад! Наше индустријски развијене земље. Ми смо се развили због – породице. Породица је основна јединица економске производње. Породичне економије су била места на којима је почела производња и оне су те које су створиле модерне економије.
Уништити породицу у некој земљи значи држати ту земљу у сталном сиромаштву и у зависном положају према онима који дају новац и другу помоћ. Али, то што се њима удели, то није развој, него полуга за подређеност. Економски развој се постиже организовањем породице, заједнице и производних јединица. А не удељивањем новца.
Ту је незаобилазна и глобална корупција на коју је указао министар Ивица Дачић у Нјујорку, кад је рекао да од новца који стигне, део оде јер је обавеза корисника помоћи да ангажује скупе консултантске куће (наравно, са Запада)…
Цео програм помоћи је заправо под критиком, јер добар део новца иде на финансирање корупције. И то на корумпирање елита. Опет ћу да истакнем да се ми на Западу нисмо развили ни уз чију помоћ, него тако што смо сами стварали производњу. Развили смо и слободу, и то тако што наше владе добијају новац од нас, од пореза, а не од спољне помоћи, или од нафте и сличног. Од кога влада добије новац, њему полаже рачуне.
Хоћу да кажем да онај народ који добија помоћ, није само осуђен на то да се неће развити, него ће још и пропадати преко дејства разних полуга, у које спадају и закони који се баве породицом.
Шта сте још хтели да поручите нашем народу?
Моји родитељи су били владини службеници, одрастао сам као атеиста, а касније сам постао верник и усвојио хришћанске вредности за које се сада борим. Био сам у Пољској, Чешкој, Румунији и Русији. Волим источну Европу, ту сам се оженио и живео. Србијом сам био фасциниран али до сада нисам долазио. Био сам у Хрватској. На основу свега што сам имао прилике да видим, желим да вам поручим да нисте сами. У том смислу, волео бих да видим више пријатељства између Босне, Хрватске и Србије јер су ваши народи верници и имају вишу заједничког између себе него што имају њихове елите. И на западу имате пријатељске народе, иако то медији не показују.
Да ли је раније, у традиционалним системима вредности, било оволико насиља у породици и друштву и која је улога медија у овом феномену?
Знате, посао медија је да истражују корупцију и злоупотребу власти, али то више не раде…
Медији се баве тиме што шире токсичну културу путем ријалити програма и људе преображавају у агресивније.
И раније је било породичних проблема, али су се решавали уз помоћ фамилије, комшија, људи који са нама иду у исту цркву или свештеника. То су биле неполитичке и неагресивне интервенције, то је била морална обавеза свакога од нас: ако постоји проблем у породици, хајде да га решимо, јер је он и наш проблем. А данас се само каже: „што се ти мешаш, то није твоја ствар“. И онда наша породица постаје ствар жандарма. Сада морамо да уложимо напор да ствари преокренемо, јер тај жандарм долази уз одређену цену.
Без икаквих доказа материјалне културе, споменика, књига, записа, археолошких ископина и др. они се врло вешто свету приказују као Илири и староседеоци. Колико је велики раскорак између њихових жеља и реалности, пише Војислав Мистровић са Принстонског универзитета, говори и пример археолошког налазишта илирске културе Каменице на југоистоку Албаније. Те тумулусе сами данашњи Албанци зову Tuma e Kamenicls.
На карти Европе картографа и краљевског хидрографа Thomas Kitchina (1719 -1784) са многим допунама и побољшањима од стране Jean Baptiste Bourguignon d’Anville-a (1697-1782) издатој на свет 12. маја 1795. (објавили Laurie & Whittle)) видимо два Београда на простору данашње Албаније. Ту се налази и Albaton/Albutono (по композицији личи на Балатон који је несумњиво српски топоним – језеро у данашњој Мађарској, а имамо нпр. Блато како се некада звало Скадарско Језеро итд.) који је данашњи Елбасан. И њему је корен имена алба-бело (добијен метатезом: манастир-намастир, сав-вас итд).
У житију српског краља светог Јована Владимира се каже:
– Сеј свјати славни књаз и доблествени мученик Јоан Владимир, возраста от благочестиваго и владјетелнаго корене, во градје Бјелградје (Албији) првјевшаго владјеније и всјем Илириком и Далмацијеју владичествоваше.
Тај град је данашњи Берат, на карти Белиград испод Албатона/Елбасана.
На овом месту кратко подсећање (важно за наставак текста) да је манастир Тавна/Тамна у Републици Српској управо задужбина светог Јована Владимира, доцније краља Драгутина. Обнављан је и од цара Лазара и царице Милице.
Да споменемо и неке српске аутохтоне топониме који и данас постоје у Албанији: Новоселе, Борове, Завалан, Каменице, Дренова, Трстеник, Верник, Стрелце, Пестан, Воскопоље, Блаце, Подгорје, Леска, Поградец, Требиње, Стравај, Сус(ш)ице, Орење, Клење, Краста, Сопот, Ковачице, Радомире, Селипте, Лузни, Морине, Голај, Добруне, Селце, Загоре, Топлане, Рец, Добрац, С(ш)ирока, Карице, Велипоље, Паток, Радес, Дивјаке, Топоље, Козаре, Градист, Кроја, Валона (Авалон) , Грабјан, Селенце, Братај, Драч, Лежа(Љеш), Лукове, Њивице, Леснице, Ливађа, Маја Језерце, Јабланица…
И у суседној, данашњој Грчкој имамо топониме као што су Његуш, Загора, Рођакиња и сл. што нам само говори да су аутохтони становници на тој територији исто тако били Срби.
Трагајући за коренима моје породице наишао сам на необичну подударност топонима у Републици Српској и БиХ са централном и јужном Албанијом. Нашао сам и подударности са презименима. У средњовековним документима су спомињу презимена којих има и у тадашњој Босни а има их и данас у Албанији. Карактеристично је презиме Рама које се до данас сачувало у траговима у Чешкој, Русији и данашњој Албанији.
Из разних историјских докумената знамо да се део Босне називао Рамом. Налазимо називе типа Горња Рама и сл. Данас постоји река и пар топонима са истим именом.
О многим сеобама Срба ми знамо много, а о некима не знамо ништа. Рецимо, историјске хронике су забележиле три сеобе Срба из Босне у Далмацију у периоду између 1375. и 1418. О томе су нам записе оставили далматински провидур А. Контарини, млетачки ђенерал Петар Лоредан, Луције, и други… Код Луција (Лучића) налазимо и записе како су ти досељеници били одушевљено прихваћени од домородаца, што нас упућује да су то били једноплеменици. Иако су млетачке власти забрањивале насељавање у градовима ускоро су Срби постали незобилазни како у пословима тако и у војсци. Лоредан пише како су пет хиљада новопридошлих поразили Мађаре у једном боју. Сав простор Цетине, Сплита, Трогира, Шибеника, Книна, Задра и другде је био насељен тим Србима из Босне.
Нажалост о везама Албаније са Босном (сличност топонима и презимена) се зна мало. Да ли је постојала каква сеоба, у којем је правцу ишла, рођачке везе, за сада мени остаје непознато. Моје презиме се помиње у документима средњовековне Босне, спомиње се Твртков великаш Прибој Мистовић. Потом исто презиме налазим у Поградецу (касније се бележи и у Скадру) у данашњој Албанији. А близу Поградеца се налази село Требиње!?
Остаци Мистовића у Албанији славе и данас Велику Госпојину (као и исељеници у САД и Канади, као и остали на подручју Балкана-Хума).
У сваком случају сви ови документи и сазнања нам говоре о тадашњој компактности српског народа. Нама и будућим генерацијама предстоји и даље дубоко копање по питању ових тема. На жалост, у потоњих 200 година овде је историја исполитизована и кривотворена, али као што каже пословица „Заклела се земља рају да се тајне све одају“.
Nekoliko poslednjih slučajeva oduzimanja dece od bioloških ili hraniteljskih porodica otvorilo je niz pitanja, ali i dalo niz odgovora.
Iako je trend, sada već tradicionalno, da se od istine beži, pokušaćemo da je približimo što većem broju čitalaca jer bolja je i istina koja škodi, nego laž koja pomaže. Prvo, koji je zajednički imenitelj, oduzimanja dece od bioloških roditelja, kao što je to, na primer, slučaj porodice Trkulja (u momentu oduzimanja devojčica je imala samo 6 godina), hraniteljske porodice kao što je to na primer slučaj prof. dr. Mile Alečković (ne manje važno – univerzitetski predmeti koje predaje Psihologija ličnosti, Psihopatologija ličnosti, Antropologija ličnosti, Kognitivna neuropsihologija, Psihologija stvaralaštva, Psihološke škole i pravci, Psihologija učenja 2, Psihologija manipulacije…), i sigurno ne poslednji slučaj porodice Milojković (oduzimanje bebe stare svega 20 dana)?
Na prvi pogled, svi gorepomenuti slučajevi ne mogu se staviti u istu ravan, osim u jednom – načinu na koji su deca oduzeta. Ne manje važno, a čime ćemo se ozbiljnije pozabaviti, jeste – zašto. Pitanje motiva osnovno je pitanje od koga se polazi u svakoj iole smislenoj istrazi koja teži da rasvetli, na primer, zločine sa margina sa koje su i došli. To svaki iskusni krivičar ili istraživački novinar zna.
Jedni su siromašni, drugi ne oskudevaju; neki su možda politički angažovani, drugi nisu; jedni su eksponirani u javnosti, drugi to uopšte nisu. Dakle, šta je to što spaja, ne samo ove, slučajeve oduzimanja dece iz porodica u kojima su ona rasla i kojima nije manjkalo ljubavi i topline? Odgovor je NAČIN na koji su oduzeta. U svim slučajevima (ne samo ovde pomenutim), način oduzimanja dece je isti – vrlo je surov i žestoko krši dečja prava, kako po domaćem zakonodavstvu, još više po međunarodnim standardima i konvencijama, a čiji je i Srbija potpisnik. O pravima roditelja i hranitelja da i ne govorimo, ali ćemo i o tome, naravno, govoriti, jer ćutanje nije dostojno čoveka.
Ako se malo bliže upoznate kako su deca oduzeta, primetićete da je „postupak“ vrlo neuobičajen za ovo područje, ali jeste uobičajen za model oduzimanja dece u sistemu ozloglašenog Barnevernet sistema, karakterističnog za skandinavske zemlje pre svega, naročito za Norvešku, koja je od ovoga napravila pravi vrlo unosan i neverovatno profitabilan biznis, ali i mnogo više od toga. Jedan tekst na ovu temu svakako nije dovoljan u odnosu na količinu podataka do koje se došlo istragom koja svakodnevno donosi nove detalje, a koji su predugo skrivani daleko od očiju obične javnosti.
Način kako se oduzimaju deca je, po pravilu i gotovo uvek, vrlo sadistički, bez trunke empatije a o samoj „brizi o deci“ nema ni govora, kao ni o tome da se radi o „najboljem interesu deteta“. Ne može biti najbolji interes nikoga da doživljava preteške psihološke traume koje će nesumnjivo doživotno ostaviti traga na detetu, roditeljima i onima koji se staraju o njima. Međutim, te prvobitne psihološke traume vrlo nasilnog oduzimanja dece, za čime nema potrebe jer se takav čin može odigrati i na drugačiji način (ako za time uopšte ima potrebe), samo je mala kap u moru onog što sledi nakon toga sa decom oduzetom na takav način. Da je „život deteta ugrožen“ nekom procenom nekoga ko u životu nije video dete koje oduzima, ili zbog „anonimne prijave“ nekoga čiji se identitet i ne može ustanoviti ili se krije, floskule su i prazne mantre koje se ponavljaju u svim ovim slučajevima. U Srbiji ih aminuje Dragan Vulević, alfa i omega oduzimanja dece iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja, koji je više puta u javnim nastupima i sam menjao „svoje“ mišljenje.
Jedan od njegovih intervjua koji ovo potvrđuje možete naći i u Večernjim novostima u članku pod nazivom Država godišnje oduzme 500 dece, autor V. Crnjanski Spasojević, od 17. januara 2016. godine. U istoimenom članku on objašnjava pod kojim uslovima se deca mogu oduzeti iz primarnih porodica, kao i koliko dece godišnje oduzmu Centri za socijalni rad, a koliko bi zaista moglo, navodeći cifru od čak 400.000 godišnje (toliko se dečjih dodataka dodeljuje, pa je on tu izveo paralelu), a da je to sada samo oko 1.000. On takođe napominje da se roditelji gotovo uopšte i ne žale na Odluke Centara i Rešenja koja on potpisuje sada, čini se, kao na filmskoj traci. „Slučajevi u kojima se roditelji bore da dobiju nazad svoje dete u Srbiji nisu toliko česti jer se kod nas deca izmeštaju iz porodice samo u krajnjoj nuždi, ukoliko roditelji kontinuirano rade na njihovu štetu, zanemaruju ih, zlostavljaju, krše njihova prava, ugrožavaju im zdravlje i bezbednost“, kaže Dragan Vulević, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. „Ti roditelji praktično sami sebe na neki način diskvalifikuju i ne pokazuju interesovanje da vrate decu. Na odluke centara o privremenom izmeštanju, Ministarstvo, kao drugostepeni organ, dobije tek 10-20 žalbi godišnje.
Na odluke suda o trajnom oduzimanju, žalbi je još manje“, navodi u ovom kontradiktornom tekstu Dragan Vulević. On dalje kaže da „se Srbija razlikuje od ostalih evropskih zemalja, posebno Norveške, koju su u poslednje vreme potresali talasi nezadovoljstva i protesti zbog prekomernog i neselektivnog oduzimanja dece“, ali ne kaže otkud nepregledni spiskovi njegovih zaposlenih na listama saradnika ozloglašenog norveškog Barneverneta, do kojih se u istrazi došlo, zatim kakva je veza komercijalnih nevladinih organizacija, udruženja, pravnih i privatnih lica sa Centrima za socijalni rad, ko, kada, kako i pod kojim uslovima sklapa Ugovore o „međunarodnom posredovanju za usvajanje dece“ i u kom svojstvu, kome se sve dostavljaju podaci o deci i zašto, dalje, zašto se prosleđuju podaci Norveškoj i norveškom Barnevernetu, ZAŠTO se prosleđuju podaci Univerzitetskoj bolnici Severna Norveška koja je deo Helse Nord RHF? Kome se još sve i ZAŠTO prosleđuju podaci? On ne kaže da su u pitanju čisto komercijalne firme, niti šta se sve krije iza toga. A krije se i previše…
Na priloženoj slici je psiholog gradskog centra za socijalni rad Smilja Igić kao pošiljalac date, ujedno i suvlasnik profitabilne, komercijalne organizacije pod nazivom Crisis Centre for Men Serbia („Krizni centar za muškarce“), a koja se pojavljuje i u drugim vidovima različitih organizacionih oblika. Na ovoj listi mogu se videti i pronaći i drugi zaposleni u centrima za socijalni rad. U interesu deteta? Ili u interesu profita? Možda u interesu poboljšanja demografske slike Norveške? Jedna slika govori više od hiljadu reči, pogledajmo je dobro:
Koje su to „nevladine organizacije“ u pitanju, koje agencije za takozvano „posredovanje za međunarodna usvajanja dece“ (Adoptionscentrum iz Švedske, Atid Hayeladim iz Izraela i nebrojene druge, koje se, zbog limitiranosti teksta nažalost neće pojaviti u ovom članku, a koje niču kao pečurke posle kiše i koje posećuju Centre za socijalni rad ugovarajući ŠTA?), pitanja su od opšteg, dakle javnog interesa i neshvatljivo je da ti ugovorni odnosi budu toliko zavijeni velom tajne. Čim se nešto toliko skriva, znači da tu nešto debelo nije u redu jer, da je u redu, ne bi se skrivalo. A previše se toga skriva.
Ko to sve ima pristup dati (podacima) nesumnjivo najosetljivijih kategorija stanovništva tj. dece? Neka od njih, proverom je utvrđeno, čak nisu ni upisana u bazi APR-a, a pojavljuju se kao ugovarači sa Centrima za socijalni rad vezano za usvajanje dece. Nažalost, ti ugovori nisu dostupni javnosti, samo manji deo jeste. Zato se zašlo još dublje i počela je da pristiže data iz baza podataka zemalja koja posećuju naše centre i onda je počela da se otvara Pandorina kutija. U narodu se kaže: „Ko laže taj i krade“… Svako može da priča šta poželi, ali samo retki činjenično potkrepe svoje reči saznanjima do kojih dolaze.
Pa hajde da počnemo. Najbolje čuvana tajna jeste tajna da su deca uveliko postala vrlo profitabilan biznis, a sve preko onih koji bi bar deklarativno trebalo da se brinu o njima. Prateći tragove novca ovog vrlo profitabilnog biznisa sa decom, došao sam u posed vrlo interesantnih informacija o tome šta se zapravo dešava sa decom koja su oduzeta od roditelja pod različitim izgovorima, zašto se to radi i zašto je oduzimanje dece od njihovih bioloških roditelja ili hranitelja u drastičnom porastu, kao i zašto je uključeno baš toliko mnogo privatnih agencija, pre svega „za međunarodno posredovanje pri usvajanju dece“, nevladinih organizacija, formalnih i neformalnih udruženja, grupa, grupacija, drugih pravnih subjekata, ali i privatnih lica, kao i u čemu se zapravo ogleda njihova tako čvrsta veza sa, pre svega, Centrima za socijalni rad ali i psihijatrijskim ustanovama, i nadalje, sa ostalim institucijama sistema. A taj sistem trebalo bi da štiti decu i njihova prava, a ne da ih ugrožava o čemu će biti više reči u narednom tekstu, gde će taksativno biti nabrojano koja su sve prava ne pogažena, već smrskana u paramparčad, kao i za ljudski mozak gotovo neverovatno nehumano i nečovečno postupanje prema deci, postupanja koja su ne samo teška krivična dela već su čak i gora od zločina činjenih od strane nacističkih struktura. Ali i tu se u istrazi došlo do konkretnih činjenica, koje će biti prezentovane javnosti i koje traže odgovore – ne samo od institucija, već od svakog pojedinačnog građanina.
Vi možete ući u najcrnju sobu punu zla, punu tame i upaliti jednu vrlo malu sveću i momentalno tama beži. Ali obrnuto ne možete učiniti. Možete ući u veoma osvetljenu sobu punu istine i mudrosti, pravičnosti i zadovoljstva, zdravlja i harmonije sa univerzalnom snagom; možete uzeti bilo koju količinu tame i otići u tu veoma osvetljenu sobu i nećete imati nikakvog efekta – reče jedan pametan čovek. Pa hajde onda da upalimo tu malu sveću…
Hajde prvo da ispratimo sve konekcije i sve novčane tokove, sve uključene fondove i fondacije, takozvane nevladine organizacije koje su povezane sa nacionalnim centrima za navodnu dobrobit dece uključenih u ovaj megabiznis. Ovom prilikom želim da vam predstavim jedan manji deo podataka i informacija do kojih sam došao u ovoj istrazi. Pet glavnih igrača kontroliše dve trećine norveškog tržišta za decu. Neki od njih su u vlasništvu fondova registrovanih u Londonu, Gerneziju i u Švajcarskoj (Gernzi je ostrvo u engleskom kanalu blizu obale Normandije).
Kako vlada troši sve više i više novca za navodnu dobrobit dece, nordijski socijalni giganti su u velikoj meri izašli na otvoreno tržište. Polovina od dvadeset kompanija sa najvećom zaradom u 2016. godini je u vlasništvu pet glavnih grupa. Njihove kompanije za „dobrobit“ dece su ostvarile ukupan promet od 3,2 milijarde u 2016. godini. To čini oko dve trećine ukupnog prometa u industriji, svih kompanija koje, prema nalazima iz Brønnøisund registra, posluju u tzv. brizi o deci. Četiri grupe kontrolišu strani investicioni fondovi.
• Švedski gigant Humana je u poslednjih nekoliko godina prisvojio i postao vlasnik devet norveških kompanija. Poslednja investicija je napravljena 2016. godine, kada su kupili uspešnu KOA grupu za 190 miliona evra. Humanu kontroliše Argan Kapital iz Londona.
• Švedski tim za socijalnu zaštitu Tim Olivia AB poseduje šest norveških kompanija za zaštitu dece, kao i kompanije u zdravstvu za negu osoba. Ova grupa je kontrolisana od strane fonda za nabavku pod nazivom Procuritas , koji je registrovan u Švedskoj, Gernziju i Švajcarskoj. Gernzi je dobro poznat poreski raj, dok je Švajcarska 2016. godine bila četvrta na Okfamovoj listi poreskih rajeva.
• Aleris Ungplan & BOI je najjači i najveći norveški igrač za decu i kontroliše ga švedska investiciona kompanija Investor, koja je u vlasništvu snažne i moćne finansijske porodice Valenberg. Investitor poseduje EQT fondaciju. Aleris je samo u 2016. godini ostvario promet od skoro dve milijarde, 60 procenata zarade dolazi od tzv. „brige za decu“.
• Unicare Small Units je u vlasništvu britanskog akvizicionog fonda G Square Capital, koji takođe kontroliše niz zdravstvenih ustanova kao i kompanija za brigu o deci i negu lica, a sve preko Care Holdco AS.
• Dodatak: norveška grupa Aberia, u vlasništvu multimilijardera braće Kristijana i Rodžera Adolfsena, ima pristojnu podršku od strane ove prave industrije za navodnu brigu o deci.
Ovde je predstavljen jedan manji deo, dok će se liste saradnika hobotnice zvane Barnevernet, kako iz Srbije, Crne Gore, tako i iz drugih zemalja (a spisak je poduži a data pristiže neprestano) objavljivati sekvencijalno, kao i metodologije koje se primenjuju i načini njihovog rada, koji će pokazati o kakvoj se to zapravo brizi o deci radi.
Sledi slučaj nezakonitog, protivpravnog i vrlo brutalnog oduzimanja maloletne M. T. (šest godina) od njenih bioloških roditelja, sa svim podacima do kojih se došlo, a od kojih su neki i previše bizarni, koji do sada nikada nisu bili predstavljeni javnosti: podaci, svedočenja i informacije na koje javno mnjenje Srbije, regiona i sveta zasigurno neće ostati ravnodušno sve da to i želi…
Duško Velkovski
Autor je istraživački novinar Međunarodne (IFJ) i Evropske federacije novinara (EFJ).
