Iako je trend, sada već tradicionalno, da se od istine beži, pokušaćemo da je približimo što većem broju čitalaca jer bolja je i istina koja škodi, nego laž koja pomaže. Prvo, koji je zajednički imenitelj, oduzimanja dece od bioloških roditelja, kao što je to, na primer, slučaj porodice Trkulja (u momentu oduzimanja devojčica je imala samo 6 godina), hraniteljske porodice kao što je to na primer slučaj prof. dr. Mile Alečković (ne manje važno – univerzitetski predmeti koje predaje Psihologija ličnosti, Psihopatologija ličnosti, Antropologija ličnosti, Kognitivna neuropsihologija, Psihologija stvaralaštva, Psihološke škole i pravci, Psihologija učenja 2, Psihologija manipulacije…), i sigurno ne poslednji slučaj porodice Milojković (oduzimanje bebe stare svega 20 dana)?
Na prvi pogled, svi gorepomenuti slučajevi ne mogu se staviti u istu ravan, osim u jednom – načinu na koji su deca oduzeta. Ne manje važno, a čime ćemo se ozbiljnije pozabaviti, jeste – zašto. Pitanje motiva osnovno je pitanje od koga se polazi u svakoj iole smislenoj istrazi koja teži da rasvetli, na primer, zločine sa margina sa koje su i došli. To svaki iskusni krivičar ili istraživački novinar zna.
Jedni su siromašni, drugi ne oskudevaju; neki su možda politički angažovani, drugi nisu; jedni su eksponirani u javnosti, drugi to uopšte nisu. Dakle, šta je to što spaja, ne samo ove, slučajeve oduzimanja dece iz porodica u kojima su ona rasla i kojima nije manjkalo ljubavi i topline? Odgovor je NAČIN na koji su oduzeta. U svim slučajevima (ne samo ovde pomenutim), način oduzimanja dece je isti – vrlo je surov i žestoko krši dečja prava, kako po domaćem zakonodavstvu, još više po međunarodnim standardima i konvencijama, a čiji je i Srbija potpisnik. O pravima roditelja i hranitelja da i ne govorimo, ali ćemo i o tome, naravno, govoriti, jer ćutanje nije dostojno čoveka.
Ako se malo bliže upoznate kako su deca oduzeta, primetićete da je „postupak“ vrlo neuobičajen za ovo područje, ali jeste uobičajen za model oduzimanja dece u sistemu ozloglašenog Barnevernet sistema, karakterističnog za skandinavske zemlje pre svega, naročito za Norvešku, koja je od ovoga napravila pravi vrlo unosan i neverovatno profitabilan biznis, ali i mnogo više od toga. Jedan tekst na ovu temu svakako nije dovoljan u odnosu na količinu podataka do koje se došlo istragom koja svakodnevno donosi nove detalje, a koji su predugo skrivani daleko od očiju obične javnosti.
Način kako se oduzimaju deca je, po pravilu i gotovo uvek, vrlo sadistički, bez trunke empatije a o samoj „brizi o deci“ nema ni govora, kao ni o tome da se radi o „najboljem interesu deteta“. Ne može biti najbolji interes nikoga da doživljava preteške psihološke traume koje će nesumnjivo doživotno ostaviti traga na detetu, roditeljima i onima koji se staraju o njima. Međutim, te prvobitne psihološke traume vrlo nasilnog oduzimanja dece, za čime nema potrebe jer se takav čin može odigrati i na drugačiji način (ako za time uopšte ima potrebe), samo je mala kap u moru onog što sledi nakon toga sa decom oduzetom na takav način. Da je „život deteta ugrožen“ nekom procenom nekoga ko u životu nije video dete koje oduzima, ili zbog „anonimne prijave“ nekoga čiji se identitet i ne može ustanoviti ili se krije, floskule su i prazne mantre koje se ponavljaju u svim ovim slučajevima. U Srbiji ih aminuje Dragan Vulević, alfa i omega oduzimanja dece iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja, koji je više puta u javnim nastupima i sam menjao „svoje“ mišljenje.
Jedan od njegovih intervjua koji ovo potvrđuje možete naći i u Večernjim novostima u članku pod nazivom Država godišnje oduzme 500 dece, autor V. Crnjanski Spasojević, od 17. januara 2016. godine. U istoimenom članku on objašnjava pod kojim uslovima se deca mogu oduzeti iz primarnih porodica, kao i koliko dece godišnje oduzmu Centri za socijalni rad, a koliko bi zaista moglo, navodeći cifru od čak 400.000 godišnje (toliko se dečjih dodataka dodeljuje, pa je on tu izveo paralelu), a da je to sada samo oko 1.000. On takođe napominje da se roditelji gotovo uopšte i ne žale na Odluke Centara i Rešenja koja on potpisuje sada, čini se, kao na filmskoj traci. „Slučajevi u kojima se roditelji bore da dobiju nazad svoje dete u Srbiji nisu toliko česti jer se kod nas deca izmeštaju iz porodice samo u krajnjoj nuždi, ukoliko roditelji kontinuirano rade na njihovu štetu, zanemaruju ih, zlostavljaju, krše njihova prava, ugrožavaju im zdravlje i bezbednost“, kaže Dragan Vulević, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. „Ti roditelji praktično sami sebe na neki način diskvalifikuju i ne pokazuju interesovanje da vrate decu. Na odluke centara o privremenom izmeštanju, Ministarstvo, kao drugostepeni organ, dobije tek 10-20 žalbi godišnje.
Na odluke suda o trajnom oduzimanju, žalbi je još manje“, navodi u ovom kontradiktornom tekstu Dragan Vulević. On dalje kaže da „se Srbija razlikuje od ostalih evropskih zemalja, posebno Norveške, koju su u poslednje vreme potresali talasi nezadovoljstva i protesti zbog prekomernog i neselektivnog oduzimanja dece“, ali ne kaže otkud nepregledni spiskovi njegovih zaposlenih na listama saradnika ozloglašenog norveškog Barneverneta, do kojih se u istrazi došlo, zatim kakva je veza komercijalnih nevladinih organizacija, udruženja, pravnih i privatnih lica sa Centrima za socijalni rad, ko, kada, kako i pod kojim uslovima sklapa Ugovore o „međunarodnom posredovanju za usvajanje dece“ i u kom svojstvu, kome se sve dostavljaju podaci o deci i zašto, dalje, zašto se prosleđuju podaci Norveškoj i norveškom Barnevernetu, ZAŠTO se prosleđuju podaci Univerzitetskoj bolnici Severna Norveška koja je deo Helse Nord RHF? Kome se još sve i ZAŠTO prosleđuju podaci? On ne kaže da su u pitanju čisto komercijalne firme, niti šta se sve krije iza toga. A krije se i previše…
Na priloženoj slici je psiholog gradskog centra za socijalni rad Smilja Igić kao pošiljalac date, ujedno i suvlasnik profitabilne, komercijalne organizacije pod nazivom Crisis Centre for Men Serbia („Krizni centar za muškarce“), a koja se pojavljuje i u drugim vidovima različitih organizacionih oblika. Na ovoj listi mogu se videti i pronaći i drugi zaposleni u centrima za socijalni rad. U interesu deteta? Ili u interesu profita? Možda u interesu poboljšanja demografske slike Norveške? Jedna slika govori više od hiljadu reči, pogledajmo je dobro:
Koje su to „nevladine organizacije“ u pitanju, koje agencije za takozvano „posredovanje za međunarodna usvajanja dece“ (Adoptionscentrum iz Švedske, Atid Hayeladim iz Izraela i nebrojene druge, koje se, zbog limitiranosti teksta nažalost neće pojaviti u ovom članku, a koje niču kao pečurke posle kiše i koje posećuju Centre za socijalni rad ugovarajući ŠTA?), pitanja su od opšteg, dakle javnog interesa i neshvatljivo je da ti ugovorni odnosi budu toliko zavijeni velom tajne. Čim se nešto toliko skriva, znači da tu nešto debelo nije u redu jer, da je u redu, ne bi se skrivalo. A previše se toga skriva.
Ko to sve ima pristup dati (podacima) nesumnjivo najosetljivijih kategorija stanovništva tj. dece? Neka od njih, proverom je utvrđeno, čak nisu ni upisana u bazi APR-a, a pojavljuju se kao ugovarači sa Centrima za socijalni rad vezano za usvajanje dece. Nažalost, ti ugovori nisu dostupni javnosti, samo manji deo jeste. Zato se zašlo još dublje i počela je da pristiže data iz baza podataka zemalja koja posećuju naše centre i onda je počela da se otvara Pandorina kutija. U narodu se kaže: „Ko laže taj i krade“… Svako može da priča šta poželi, ali samo retki činjenično potkrepe svoje reči saznanjima do kojih dolaze.
Нема коментара:
Постави коментар